Нешто о Братоножићима

Нешто о Братоножићима


Раније сам, по народније' доказа о Кучима и о другијема забјележио по нешто, а о Братоножићима сад је на ред да што поменем што се у народ о њима чује и говори, а то је да су од Гргура, сина Ђурђа Деспотовића, којега је цар турски ослијепио. Али јаснога доказа нема, до само народна прича говори да је Брато од Гргура, више се не зна; тек се зна да су Братоножићи од Брата, који је има сина Ника, а Нико је има сина Лаза, а Лазо Вучету, а Вучете Бала, а Бале Радољу, а Радоња Станоја, а Станоје Пеја, а Пејо Оташа, а Оташ Према, а Премо Ђеку, а Ђека Дмитра, а Дмитар Сура, а Суро Милету, а Милета Пауиа, којега сад ево жива код мене.

Али ја, пошто се не могу упуштат' у општирно опишивање Братоножића, но само да им поменем штогођ догађаја који су се међу њима догађали. И то ћу почет' од Станоја Радоњина и Пеја Станојева, у њино вријеме што су Турци чиљели. То је познато и да не говорим о њему, само да кажем случајно пријатељство Братоножића с царем турскијем. Ево како је било.

Једни Турци, који су царскијем послом одили по царевини, дошли су од Колашина преко Лијеве Ријеке и Брскута; на воду су нашли кћер Станоја Радоњина, ђе поји своје овце. Турци се загледају у ђевојку да би ваљала за цара, уфатеју и поведу цару у Стамбол, и казаше му ђевојку, да им се допала за њега. Изведоше ју пред цара, а он ју пита: ко је и оклен је? Она се уврже да је нијема и да не умије (зборит), и не мога ју цар, ни они који су је довели, нагнат' да проговори. Надала се да те ју врнуг кад виде да не умије проговорит. Цар
нареди те ју затворише саму у камару, а постави стражу тајно да слуша хоће ли проговорит' штогођ. Ту су јој јело доносили; други ју није ко гледа. Послије неколико дана, она је почела тужет' овако:

"Жељо моја. оче Станоје!
Жељо брате Пејо!
Жељо стрико Вујо!"

Па настави:

"О Брскуту. мој свилени скуту!
Вјетарниче, моје живовање!
О Верушо, губикозја душо!" итд.

Слушачи цареви запишу њене ријечи, те јавише како проговори лијепа кадуна. Цар изведе ђевојку. Пита ју - она нијема ка пријед, доклен јој прочиташе ријечи које је говорила. Опа проплаче и протовори: каза оклен је и кога има.

Цар пошаље у Братоножиће Станоју, Пеју и Вују, да дођу и доведу тридесет Братоножића код цара, ђе ће и своју ђевојку наћ'.

И тако Станоје с реченијема дође код цара. Остала је прича да је пита цар ђевојку: какви су њен брат и родитељ, а она је рекла: "Кад их видиш, из свога ћеш се стола подић"'. Цар јој се поруга и она се зацрвени од царева подсмијеха. Братоножићи, кад су дошли у Стамбол, улазећи на врата од града, Пејо Станојев, јашући на коња, опре се у у бакрачлије, па будући висока раста. пружи руку с коња, удари руком више врата. Цару казаше. Он се диже на поге да их види. Братоношкој одиви-царици ово даде прилику да се освети и рече:

- Казала сам ти, господару, да ћеш се са пријестола дић' да видиш мога оца, стрица и мога брата. кад те доћ'.

И та је прича у народ остала: како је цар наредио те се у ками више врата изрезала рука Пеја Станојева, онамо ђе је руком с коња дофатио, ђе се и сад тај потпис руке Пејове находи. Али, за друго се боље зна: да је Пеја цар метнуо за војводу, те је судио и харач купио од Скадарскога блата до Лешнице преко Кома, и да им је цар два писма, једно Пеју, а једно Вују, да не дају цару харач: а вратили су се Братоножићи с великијем даровима и царском власти. Пејово писмо од цара изгорело је у Пејову кућу, која му се не ктећи заждила. А писмо друго, што га је цар Вују да, ево га и сад у село Кисјелицу, ђе се презивају Вујовијем именом - Вујовићи. Било је писмо у кућу Милована Радојева, ама чујем да им га скоро узима Никола Ђоков, официр редовне војске на Цетиње. Не знам је ли му га врнуо, али је и сад код њега, тек причају да га не умију прочитат' да знају што у њега пише.

Али, како му драго, но војвода Пејо Станојев, пошто је искрај цара доша, судио је ка господар од земље коју му је цар да, ка што је пријед речено. Купио је харач од Скадарског блата до Лешнице. Говори се да је тај харач за себе узима, а не да је он њега цару дава. Он је заповиједа Зетом и Брдима и једнијем дијелом Арбаније. На војску их је крета ђе му је потреба била. Једном је Васојевиће - Љеворечане похара за освету свога стрица Вуја, којега му уби Васојевић, исти зет Вујов. Ево како је то било.

Вујо је отиша у своје кћере и зета, у Лијеву Ријеку, на њино крсно име св. Александра, ђе је дошло још гости у Вујова зета и кћере. Вујов зет служио је гостима ракију. По обичају, за мезу с ракијом биле су разрезане јабуке, које је Брајотић, зет Вујов, ножем убада и гостима с вра ножа коматиће јабуке редом дава. Вујо прекори свога зета, говорећи му да није поштено ни побожно на крсно име дават љуђима јело с врх ножа! Вујов зет за ту ријеч истијем ножем убоде га у уста, док му за врат пробије, те пане мртав. Зато је Пејо Станојев скупио војску од Зете, Брда, неколико Црне Горе и Арбаније. Удари на Васојевиће, похара и опали сву Лијеву Ријеку, рашћера народ. Што не побише, то утече до Пећи и Шумадије; послије се неки врнуше. Тако је Вујо погинуо и
Васојевићи га платили.

Пејо је има четири сина: Оташа, Тошка, Матијаша и Станишу, од којије' се прозивају брацва. Тошковићи се зову по Тошку; Оташевићи по његовом сину Прему - Премићи; од Станише - Станишићи, а од Матијаша прозивају се, по његовом сину Павићу - Павићевићи.

Сад ево да кажем случај који се догодио с Матијашем Пејовијем. Он је скупио шездесет Братоножића и отиша у чету, ка што су обично 'одили они и други. О њима је прича у народ - о њиној погибији - оваква:

Жмиро Сеоштичанин стајао је у малоречке стијене код својијех двадесет брава. Но једну ноћ чује грају у високе стијене и лелек с кукањем за Матијашем и свијема по имену који су отишли: на ред их изброје у кукање.

Жмирова жена ујутро донесе брашњеник у пећину, ђе нађе браве, а њега нема. Она га зовне и он се одазове из дубине пећине. Пита га: "А што си се скрио тамо?" Он дође и каза јој како су кукали ђаволи у Малу Ријеку, но је ли Матијаш дома? Она му каза да је пријед неколико отиша с неколико дружине и свак се чуди што их нема, и каза му дружину који су шњим. Он јој рече: "Бога ми је свакојега ноћас поменуо, по имену их кука и мислим да су сви погинули".

Тако је било. Матијашу с дружином не знаде се смртi ни живота, колико да падоше у јаму. Не прича се на ове
стране да се је тако ђе друго догодило, да се изгуби шездесет љуђи, да им се гроб не зна. У Матијаша је остала жена која је шњим била по године и удала се на село Безјово тек је Матијаш неста и родила је дијете мало пријед, како се могло сумјат да је Матијашево. Премо Оташев, Матијашев братанић, затражи дијете као Матијашево. Безјовци га не дадоше, а Братоножићи га не оставише. И тако се погнаше судећи за три године, доклен дође да се гвожђем и оружем пресуде. Но Премо Оташев рече Кучима и Братоножићима: да се не
кољу, но да послушају један начин његове пресуде. Они присташе да га слушају и он нареди пресуду овакву: Метну љуђе у ред, једнога до другога у коло, ка у гувно, а на сред простора, који је коло међу љуђима, метну мало дијете; па скиде капу и помоли се Богу говорећи: "Дијете, чије си нека те свемогући Бог њему упути, и коме дођеш нека његово биднеш!" Војска је викала: "Амин!"

Премо сједе ка остали. Дијете баврљало између љуђи и онолике вике, па одједном управи, те Прему на кољену, обиште ручицама за њега. Онда га сви Прему честиташе, и Братоножићи дијете понесоше без бољоглаве, које је послије било оглашени јунак Павић Матијашев, од којега се сад назива брацво Павићевићи, на Пелев Бријег, село у Братоножиће.

Виђели смо како је Пеју Станојеву турски цар дао власт, те је судио реченом земљом, нешто с више власти но војвода али који паша, но ка неки мали владалац; с тога је мога у поменути народ не само харач узимат но их и на војску дизат' по својој вољи, ка што смо пријед виђели на Васојевиће, те се је народ васојевићки послије седам година дома почео враћат'. По томе се и види Пејова владалачка величина, јер друга племена: брцка, црногорска и арбанашка, која су се клала међу собом, нијесу једно друго могла изагнат' из свога мјеста, ка што је Пејо Васојевиће који су млого виши број од Братоножића. А и лично се је на Пеја могло познат', при свему што је био добар и паметан чојек, да је себе нешто високе и себичне владалачке висине дебеле држа и неумољив бива.

Ево још један случај о погибији његова оца; да кажем, како је случајно погинуо и Пејо се за њега мирио.

Пејо, кад је био вакат, да се годишњи харач купи по народу. 'одио је на даљна мјеста, сам са својим љуђима, и харач узима; а старе љуђе. који не могу на далеко 'одит', сла је на ближња мјеста са својим оцем Станојем, те су харач купили.

Тако, једне године, Станоје с дружином купио је по Братоножићима. Шњим је био и његов брат од стрица. Јанко Јованов. Кад су дошли у село Клопот, код једне старе бабе, која је рекла; да им нема што за харач дат', они су смијући се, тражили проз празну кућу и за гредом, под таван од куће, нађу један комадић зачађане и зарђане мале пушке, којом су, ругајући се, омицали да пукне, најприје у земљу, а послије један другоме у чело, да провају који ће одржат' да не трепне оком, кад пушка у чело вршти. И пошто се тако на промјену обидоше. рачунајући ко је мање али више трепнуо, узе проват' Јанко Станоју, своме брату од стрица, 'оће ли трепнут' кад му у чело омакне. Но пушка загрми ка том и уби Станоја посред чела. Јанко је знава да код Пеја молба не
помага, но се мора гинут. Остави кућу и фамилију. па утече. Крио се кроз турску земљу за седам година бојећи се да га Пејо и тамо не нађе.

Такве су догађаје љуђи своји 'одили и мирили. Али Пеју ко да смије о томе поменут'? Но, кад се напуни седам година, Јанку се учини да је боље једном погинут', но се овако крит' и скитат, те, у очи св. Николе, дође по ноћи у Братоножиће и примаче се кући Пејовој, која је била пуна гости, у Пеја на крсно име, Јанко иза куће бачи камен на кућу и учиње знак да јест нетко. Пејо чује и рече жени својој:

"Изљежи, ето нетко, па га је стра' или срам, но га доведи у кућу, ко је да је".

Жена изљеже, нађе Јанка, који јој рече:

- "Иди у кућу и не кажи да си кога виђела".

Жена се врну и рече да нема никога. Јанко опет бачи камен на кућу, ка пријед. Пејо опет жени ка пријед:

- "Доведи непознатога у кућу!"

Жена изљеже, а Јанко јој рече:

- "Иди у кућу још једном. па трећом дођи".

Жена уљеже у кућу и рече: "Нема никога".

Јанко бачи и трећи камен. Пејо ијетко иа жену:

- "Излази! Ево нетко!"

Жена рече: - "Ја га не на'одим!"

Пејо придаде ријеч и рече:

- "Који си то што зовеш каменом на кућу? Улази, не бој се. да ти је Божја вјера, ако си и Јанко Јованов који
ми је оца убио!"

Онадар Пејова жена искочи из куће код Јанка, те му свеза руке за плећа, а нож за врат, по тадашњем обичају, с
тијем више да би Пејову јарост умекшала, па уљеже жена, а Јанко за њом међу госте. Свак се изненади, а Пејо ка помамљен од чуда, гледајући пред собом Јанка ђе је челом на земљу пануо пред Пејове ноге, а по другој гледа на своју сабљу која му је на диреку објешена стајала. Све у кућу онијемило. Не смије се самовољноме Пеју ријеч проговорит' што се би другоме проговарала. Но Пејова жена рече:

- "А што размишљат и на сабљу гледаш? Зар си прега да с крвљу хришћанском крсно име прославиш?!" И још му је говорила ријечи које су Пеја ка гром пробијале.

И како би да би... Пејо Јанка не посјече, тек му нареди да скупи деведесет кметова који ће судит да му оца парама мири: колико ти кметови осуде да Јанко да, а Пејо да узме, Јанко је мора довест' деведесет кметова од Брда и Црне Горе и Арбаније. по тадашљем обичају, и ако нијесу толики број кметова други купили, но дванаест, али двадесет и четири, Но сви ови кметови пе смију изрећ' пресуду, бојећи се да им неће Пејо пристат. Пејо им је говорио чешће што трају толико дана? А ови му одговорили: "Сад ћемо, сад ћемо".
Пеју се већ досади и рече им остро да је то ласно пресудит': "Који кмет не ваља хиљаду, тај боље да није жив!", па ојде искрај кметова, који рекоше: "Он сам пресуди"'

Тако потврдише да Јанко да, а Пејо да прими деведесет хиљада. И Јанко даде све своје што је има у шездесет хиљада, а тридесет хиљада остаде дужан, јер немаше већ ништа, до још једну кљусу у коју се дивине фатају. Њу му не узе Пејо ни кметови, но ју најпрву ноћ Јанко мора запет, дако му се уфати зец али друго, што би мога фамилији за ручак донијет', јер се на друго није мога надат'. Но Јанко ујутру не нађе у кљусу уфаћена зеца, но куницу, којој су Турци у то вријеме скупо кожу плаћали, те је Јанко за те новце мога фамилији купит' више ручака и вечера.

И тако Јанкова кљуса свако јутро освиташе пуна лова, које ја нећу овђе бјележит, како то народ набраја да је Јанку окренула срећа, те се обогатио најприје ловом у кљусу, а послије да је и паре наша при путу закопане код Бушат убла, кудијен се и сад иде низ Братоножиће.

Али, за то нека он зна. А за ово друго сви знамо: да су Клопоћани, његови потомци, иматњи боље но Пејови потомци. Зато се и пази у народ, те се говори да га не може дат ни узет' нико без Бога "ка што га ни Пејо Јанку не узе", но се Јанко обогати заиста ка (ико) у ове горе. Само је мало чудновато, пошто се Јанко обогатио, што му није узео оне тридесет хиљада. које смо прије виђели да му је дужан за оца оста: а и то се зна: да му није дава, но има и сад старије' Пејонића који веле: "Остаће ни у Клопоћана ненаплаћене тридесет хиљада за Станоја Радоњина".

Једну ријеч калуђера Илије о Братоножићима, коју нијесам пријед поменуо, ево сад да ју поменем и речем. Калуђер Илија био је с Медуна, Поповић. У његово вријеме мало је било свештеника у наше крајеве. који су народ исповјеђивали и причешћивали, но су Кучи, Пипери и Братоножићи - сва три племена - 'одили на Дугу, у манастир, калуђеру Илији на причешће. И тако, на један вељи четвртак, започну говор по своме обичају, да пофале и уздижу сваки своје старе: чи' су били бољи и ко је од бољега соја. Не могући се погодит, оставе да ријеши калуђер Илија, који је велико поштовање у народ има и сваки га је вјерова. Он је овако каза Дрекаловићима: да су од бољега соја Братоножићи но Дрекаловићи, који су од Ђура Деспотовића, који је од бољега соја од Кастриота. И река је да има историја за Куче и Братоножиће која кажује да су једни од Кастриота, а једни од Деспота; али се та историја изгубила.

Ова ријеч калуђера Илије више даје мислити да има нешто од онога за Братоножиће, да су од Деспота, но од свега другога што се о томе чује и истини приближује. Засад се више не зна. Ако се историја та, али каква, не нађе - неће се ни знат' по овоме што се досад за то знало.

Писмо Пеку Павловићу

Одавно ти бих што писа, Пеко. Откада си своју отаџбину Црну Гору оставио, откад су твоје и моје очи затворене да не гледамо један другога, млого сам пута узима перо да ти пишем, па нијесам мога. Но како почнем писати скупи ми се рој некаквије мисли, изгубим се (у) иљадама ријечи да не знам коју ћу од које прву с тобом изговорити. Обрету ми се сви говори твоји и сердара Јола у мисли, што гођ смо и о чам смо говорили кад имамо један другога. Ти знаш о чам је био наш говор, којега ни не бјеше доста даном и ноћем. Највиши говор и муке бјеу ни ране српске од Косова. Тешко је срцу гледат и једну душу ђе се мучи кад се помоћ не може, а не оволики народ што му се вјекови мучења као године бројати могу. Ове неисказане муке кад набрајасмо с доста дружине, разгађасмо како ћемо и(х) брзо осветит и наше српство створити.

У један говор о томе ти рече: "Одавно српски очеви синовима говоре да су им приготовили царство ласно да га добију. Но је доста тога било. Ваља ми да га добијемо. а синови да уживају". Рече ти Књаз: "Велиш (л)и тако. Пеко?" "Велим, господару. Да бог да, ко оставља на сина, оста без сина и свега што му је бог удијелио. Јер очеви који смију гинут нете на синове остављат". Млоге твоје племените ријечи које си ми у срце усадио - и ова ми је међу њима пристала.

Дивно ли те бјеше погледати
кад озбиљно по твојски збораше
и сердар ти Јоле помагаше.
Ах, да ми је чешће пута било,
у скуп српство говор да ви чује
и у вас два да опре погледе,
прије би за поса прифатили,
у овакве о српству говоре.
Ријечи твоје и сердара Јола
највише ми нади помагау
за напредак српства мученога.
Но сад лакше да зборим о томе
да се памет изгубу не пушти.

Ми смо с више браће о тој ствари говорили. Сви се томе радовасмо, тек сви не вјеровасмо српској срећи. Мене су једни чудновати изгледали њинијем неуздањем. Тако ја њима мојијем уздањем. Зато су ме одликовали шалом. Као што знаш, они бјеу, сад виђу, паметни од мене, а та ма нијесам вјерова, иако бјеу они научени, а ја ненаучен. Залуду су ми неки говорили да је то моја лакомисленост и да ће моја нада на суво панут. Смијући су ми говорили, мила им моја тврда нада, итање час прије за спасење српско. Сретње бјеу, као што знаш, онда моје мисли да бише истина. Нитко ми не могаше побркати наду да не дође Србин до својега. Ти и сердар Јоле паметни сте били мало од мене за ово. Бојасте се од моје брзе жеље да ми махну дружина не нађу, коју и ја сад виђу да је није било мука наћ. Сад ми није за чудо што ме дружина у такве прилике оћау погледат како весело у пуној нади разгађем о срећи. Виђа(х) и та ма с каквијема мислима бачау на мене слатке погледе осмјекујући се. Мила им нада, као што реко(х), али познавау пличину наде и памети.

Онда сам ја изгледа дружини као чесово безазлено ђетеце да се занимају са мном у овакве говоре, па би ми који одвише река у шалу. Али, то бјеше од љубави чисте. Виђау да сам ја заборавио сваку увреду кад зборасмо о чам реко(х), па да ми бише рогове на главу метали. Тебе и сердару Јолу жао бјеше кад ми би који река што грубје, иако ми сами оћасте пођекад рећ. Сад ни вама нека није жао на дружину. И озбиљно да су ми се ругали - погодише. Виђите, нијесмо кадри послужит отаџбину, но оћемо без њене користи умријет! Па нека зборе и коре браћа (онога) кој(и) не погађе као ми тројица с доста дружине што не погодисмо, па смо се притајгали сад.

Пишите ми ваше мисли. Да ли се и збиља би могло догодит да смо залуду живи! Пошлите ми ваше мисли. Знате да је мене у душу дружевска опомена. Млого ми је тмине из главе исћерала иако није цијелу. Опомињала су ме дружина у шали и без шале. Знаш, Пеко, кад ја оћа распалит као санлив о срећи, у највише весеље мога говора оћаше ми рећ Симо Поповић: "Препун си, Марко, жеље и пада". Ово је значило: неће ми се снови стећ. Погоди мој драги Симо, иако ни обој(и)ци ово није мило. А сердар Јоле оћаше ми рећ, колећући главом: благо мене за твоју памет", придајући: "Ово је, што народ говори, да ми боже што бестија мисли". То ми проза смије(х) говораше. Бога ми, Пеко, помага си му се смијат и говорит, особито кад ми тројица сами бјесмо, без избиљиога разговора, но шала колико ни помагаше проћ вријеме. Ви сте оба противу мене били у шалу. Колико и како сте ми памет претресали, нећу ју понизит ни рећ како сте јој се ругали. Да смо заједно сад, би ви млогу бригу ваш Марко рашћера својијем, не чула ми се ријеч, бестилуком. Ми два смо мало шале имали кад не бјеше сердар Јоле. Да ово њему пишем. разгледа би ми у памет, читајући. А знам да ће ти помоћ читат. Нек рече коју. Ваш је говор слатка моја успомеиа

и сви дани које с вама прођо(х)
нада среће бјеше ми пред очи
заблистала српству на све стране.

Ево срето се у српску срећу да ти ђавоље слово не умијем једно од другога размрсити, ако се увалим у њене тмине, као досад кад сам ти почиња писати.

Ја ти ово пишем као да га не знаш, Пеко. Нека ти није зачудо - мене је оно разговор с тобом и Сердаром, па оћу и вама двојици да пошаљем дио од старога разговора и вашега Марка, тек да се сјећате. Иако имате друштва немате мене, но је празни моје мјесто. Ово, Пеко, да подијелите наполи, са сердаром Јолом:

што једноме оно и другоме,
као своје да подијелите.
Друго, ни кос по црноме врану,
оправит ви што од друга немам.
Да не пловим куда бјех кренуо,
па да бројим што бих има на ред.
тешко ми се изгуба бојати
ка Турцима Дрином путовати.

Скићу мисли некуда без стрва, а перо, за мислима алида. Често се губи једно другоме да не зна перо куд се ђену мисли, но чека кваснијем кљуном од мастила. а памет скиће, за дуго му се није повратила. Стога ти, Пеко, не могу писати. Куд гођ мисли окрену, свуђ се на српску жалост сретају.

А сад ми ваља да се појуначим и жалости прескочим па да ти пишем штогођ, иако се не може у писмо издушит ка заједно говором. Боље штогођ но пишта. Ево да речем коју о злој судбини нашој. Откад смо се један другоме испред очи изгубили, мој Пеко, ја сам ти ослабио. С тобом и с Јолем растанак побркао ме да ни тужет не умијем за ране одавно мученога српскога народа које су и земљи дотужиле. Све ми понови ваше страдање. Ни о мене немам ви што казат чим бих ви души лакше нако теже учинио. За наше олакшање би требало виђење па душа коликогођ да почине, као што ми није починула откада се не гледам с вама. Све моје просто, а ваше непросто страдање. Али, млогијема служитељима отаџбине таквом су старешином измирили.

Ох, црна судбино, докад ћеш синове отаџбине овако пратити и народу ране видат. Ово је рана љуцке болести. Тешко је, Пеко, писат. А реко(х) ти, па не могу предвојит, да се не учим на ону шарену злу срећу. Јер, и мала лажа велико име носи. Ево да дођем на почетак нашега растанка. Кад ми дође писмо од тебе да си узео пашапорац и да крећеш из Црне Горе, ево како сам ти одговор вратио:

"Драги Пеко, брате. ево разумје(х) да крећеш из Црне Горе. То немо(ј) учињет но дођи овамо с пашапорцем - ти и ја нећемо још за неколико наше пашапорце из Црне Горе носит, но ћемо трпјет нека ни Књаз јаде задаје доклен му душа допушти. Па ако му се не досади с нама овакво поступање, ми ћемо, кад не могнемо више поднијет, с нашијема пашапорцима у најближу пећину и планину која је Црне Горе, оклен је можемо гледат и вазда јој готови бит ако би се прилика показала, Ја не знам колико ћемо се ту држат, тек се оћемо са сваком муком у ову царевину проват па што да бог, тек ми ниђе даље. Но, реко(х), ни дао бог, ово је за нас најљепша држава од које ћемо се пофалит, а од друге нећемо, увјери се, нако отроват. Ово ти пишемо ја и мој рођак Ново Спасојев. Ми смо овако разгодили за тебе и нас: да твоја фамилија остане ту ђе је засад, а ти дођи код нас да видимо како ћемо. Кад овамо дођеш, за све ћемо уредит. Да ти не дуглам у карту више но ти кажем, што ти се само каже, да немамо стрпљења док те час прије видимо. А бог ће ни помоћ, ако Бог да. Сад да ти кажем ђе ћеш ме наћ: на исто мјесто ђе смо заједно с војском били кад се у Тузи кретало. А то знаш ђе је - на ледине фундинске, више Диноше. Поита, ту ћемо те жељни с војском чекат".

Ово ти је, Пеко, моје неуспјело писмо које ми се нераспечаћено натраг повратило. Кад ми је Јоле Пушелин Голевић, мој теткић, каза да те није застаја у Никшиће, но си прије фамилије кренуо а фамилија послије, већ сам се сјетио да је то нужда била, за коју сам послије зна. Али, како му драго! Но, кад виђо(х) да си обрнуо и да ме моја празна нада издала, што да ти више речем, но - постадо(х) роб своје црне туге. Сад познадо(х) себе више но икад да сам прћија слабости. Мислио сам да бих све мога поднијет јуначки. Кад сам без Јоша и Пера оста и њих претрпио, што не би друго! У сваку теготу, сјетим се њих па ју лако подносим, тешке су ме ране допале мртве и живе дружине. Ти знаш и вјерујеш. Има љуђи који мисле да мене више друге ране тиште но Јошове и Перове. Једно, што њима није дружевска рана срце задијевала, а друго, што знају да сам ја има братскије рана и жалосније удараца, без опште ране. Но, браћа и родитељи, жена и ђеца, сва фамилија знаш како ми се намучила по пећина и туђије кућа. У те су муке помрли. Бољело те њино страдање. Доста си пута уздахнуо. Но, да за то прескочим све њино и твоје о њима. Ах, нагони ме твоја дружевска љубав да речем коју; али нећу, но измећу свије једну само. Кад ми ти речс Пеко: "Богме Марко. што гоћ у Црну Гору остављам, најжалније ми је твоју мајку оставит". Ја ти реко: "И твоју остављаш". Ти рече: "Мојој остаје пуна кућа некаквије мушкије суклата, а твоја стара без никога остаје пошто ми пођемо". Млоге си ми овакве дружевске у срце оставио. Еј, друже, моја рано љута и надо круга, све ли је ситно без тебе! Ја не умија(х) бит тако побожан, но сам фамилију по туђије гробовја и планина укопа. Тек ђе је које смрт стигла, па жалосније бјеше твоме срцу ово поднијет но моме, који сам урок грешни мука њиније. А да сам послужио отаџбину, како сам се нада, ни дао бог не би(х) жалио, но још прида и тебе и себе - све нек иде роду за слободу. Није чуда себе и фамилију заборавит и штетоват кад се за неслободу рода промисли. Ја ођен, Пеко, што гођ почнем писат далеко му је свршетак. Стога се не смијем даљит, но га близу почетка придвојим и друго дофатим, тек да ти напоменем. А нијесам заборавио што смо зборили и што би још ваљало говорит. Кад збораше и боловаше оно што реко(х) ти за моју фамилију, ка знаш, ми бјесмо кренули да оставимо Црну Гору. Бајаги, отаџбину да послужимо с Књазом уговарасмо. Али, нека ово, но што прије реко(х) за ране дружевске. Који мисле да су теже друге, томе није дружевска рана болести задавала.

Не зна болест ко болова није,
Тешке су ране дружевске жеље!
не умијем то рећ ја.

тек нека подноси срце које зна.
Ох, да умијем друга оцијенити!
ах, када би друг умио бити,
после среће у скуп рода мога,
ово би ми најмилије било.
Да ми оће бог дат ово двоје.
ја би(х) свијет и на њега што је
оставио свега за другога,
а ја бих се с другом веселио.
Све искрено што бисмо имали
бисмо с нашом браћом дијелили:
крв и месо и друге ситнице,
ко би ођен пита што је чије.
Рука и перо би ми заиграло
и дружевске жеље набројало.
А овако све ми је бадава -
ова карта перо и мастило.
Кад ми друго писат није мило,
још ћу брчкат, Пеко, па што било.
Је л' друг сретњи или ко га има?
Знам да ћеш рећ: обојица заједно,
па да није криво ниједноме,
Друга рађе једино поштење
а не мајка силе ни богаства.

Није лако имат вјерна друга једној државн за вас народ да постане жертвом, Пеко, а не за једнога чојека. Па ни чојека, тек чељаде, као за мене који намам чим заслужит да се живот за мене даје. Сад би ваљало ја да га за дружину дам кад га они за мене даше, па да није криво ниједноме. Еј, друже, најслађа искро срца човјекова! Ти си најскупље благо на свијет! С тобом је слатко живјет и мријет. Срећан је ко за вама не болује. Нећу рећ: срећан је ко ве има није. Нек сам ве има, моје драгоцјене зенице. Да ве нијесам има у чам би(х) ја себе рачуна и ове грке дане проводио. Ви сте моја жалост и радост! Ви сте ми снага која се злу не да да ме надвлада. Када ја живим, а вас ми није, што да ме смета друго, ситније. Нек сам ве има. па ако те од жалости очи и кости окапат. Није то млого па да ваљају два ока и кости колико једна царевина с царем и с пријестолом. Ко може друга оцијенити. Да је друштва и да је искрености, би српство спашено било, а и цијело људство! Па кад цио свијет болује без искренога друштва, како ја у пустињи да не тужим за њим.

Ја се издаљи(х), Пеко. Заведоше ме Перо и Јошо, и ти с Јолем припоможе. Длаком да пођем у свјетске даљине. Нећу тамо, нек ми спавају Перо и Јошо. Да ја с тобом зборим док и ми к њима пођемо. Прије ти каза(х) како сам роб туге оста послије тебе, а сердар Јоле с његовом породицом бјеше обрнуо, па не могох и тебе поднијет. Тешко ми би да заједно не подносимо српске болове. Знао сам ја, Пеко да ми нећемо усрећит себе с нашом заједницом, тек бисмо се гледали, заједно слабо изроде корили. Нада сам се да ћемо и(м) се и у балчак цукнути - туђијема и домаћијема крвницима. Прво домаћијема казат да се наши лакомисленици кају и поврате од свога грија. Мислио сам неће народ жмурет задовијек према својије пакленије трговаца, који су све заборавили до своје црне жеље с којом су кренули да заборавимо од Турака што смо поднијели п сад поносимо. Такви се веселе кад ми страдамо и даљимо се један другоме. Они кад смију говоре народу: "Виђите жертве српскога напретка ђе липсају од глади, а неће јачему да се покоре"! Они нас представљају незналицама који сами себе помоћ не умијемо, па се народ изгуби, не умије о себе ни о својије добротвора знат. Смете га они који се умио налицкат и масан ручак набавит. Њину себичну слабост ако понеки љуђи не открију и народу очи не отворе, они те ћерат своје, а народ што може учињет! Та су аргати неки власници који су кадри дијелит и гушит народ да му не свиће бијела дана. То се зна да бисмо ради имат и гледат ти мене а ја тебе, па да наш род сваку срећу и поштење ужива. Та ма теже бисмо један без другога могли, само би не ова жеља мучила. А овако, претекле су ране мученије брата па се забораве своје. Ја ово кратим, Пеко, ка што прије реко, почетак од разговора ођен да нађеш. Ово је почетак без свршетка. Но, лакше ми је тебе али сердару Јолу овако писати! Ви ме знате, па кад видите што је на карту забјележено, знате што је остало незабјележено. Стога ми је милије од више дрмнут , но једно изглавит. Кад се не може све изговорити ка што смо се научили. Помоћ ће ти сердар Јоле ово разгледати. Знам што ће рећ, али нека губимо вријеме - ја пишући, а ви читајући. Богме се нијесам нада да ћемо га изгубит, и да штогођ не послужимо дому своме. Ваш обратак ослаби ми наду, позлиједи ме веља рана за коју млоги изроди не болују но ју навређују. Оволико братско мрзило велико би царство упропастило, а нека ли разграбјено српство. Ја и овђе, Пеко, да прескочим гомиле црнога разговора па веље клупко да оставим кад се и ако се видимо. Ево како ја у нади живим. Готово реко(х): кад се видимо. Тако га и нека. Но сад ово да ти кажем. Послије све туге коју ти реко(х), цио сам свијет као у клапњу испретреса, још од Мојсија. Велике државе и народи колико су падали и дизали се, колико је силније народа дочекивало тога! Нећу ти ођен именоват силе ни државе. Ко би наброја то чудо. Од постана свијета те су промјене биле. Бог зна која је и колика је сила ово дизала из дубине и бачала с висине. Но, послије мога по свијету тумарања, доша сам ти дома. О њему сам овако разгађа. Све муке које на српски народ падоше не могоше му свијећу угасити, а не да му ју угаси данас ситномислено лакомство својије себичњака и туђије грабаџија с њином лицкавом мамом и митом. Овако сам кријепио себе надом. Поче ми се миса размрзат. И о тебе промијени миса. Ево како. Пеко ја поша код браће Срба окле се боље може народу помоћ од домаћија крвника но окле је досад био. Тамо ће Пеко наћ браће изображене који ће смјет и умјет помоћ своме народу. Лијепи су два ортака смјет и умјет. Мислио сам: тамо ће Пеко сердара Јола наћ који су једну мисао за отаџбину носили и душа један другоме били. Мислио сам: Тамо су научена браћа који ће умјет извојеват српску срећу на поље књижевно и бојно. Срби су се кадри били покажеват сабјом у руке, али без поља науке - рома и слијепа и(м) је срећа била. Иако су дивније и споменитије жертава чињели, као дивје и(м) се пред свијетом престављало. а своја слијепа незнатна себичност сваку и(м) је срећу затупила. Тако, ко не умије сам, он сваку срећу у туђина тражи, па сваку несрећу нађе. Сад имамо своје за обје пољане. Нећемо туђина за учитеља нако за пријатеља. Ако ни ваљане - ваљаћемо му. За севап ништа. Ваља се на себе надат. А све на добро слути. Српска краљевина напредује. Црна Гора и Брда вазда су готови били. И сад су. Па ко да ни сад срећи смета! Српски је народ раскинуо ланце ропства из најдубље таме кад је своје вође пред собом видио. Данас је српство, божом помоћи, да се сила на њега спотакне а не ситница да га побрка и замами. Откуд наш народ у ово вријеме а трпи међусобњи безобразлук. Да ми један другога мрзимо ради ћефа туђије и себичности некије домаћије кукавица, који су постали плијен своје паклене жеље те заборавише вјековима мученичку прошлост! Ваља знат што је пропатио наш род и с каквом је муком до овога доша. Те ране мисли не огу стић, а не ја пером избројит. Али, ово видим да је ниско и грешно такве ситнице држат на пут својега напретка. Па и што више да је, но те гадне жеље некије подлије властољубаца који затворише уста српска да се не можемо жалити на туђе крвнике. Тежи су домаћи, којијема ваља казат да ми немамо кад радит о њиноме ћефу госпоцкоме. Још су ни ране неизвидане. Ваља их излијечит па се величини пружат. А који не може чекат нека ђе друго тражи, а туђије који су богати. Тамо ће наћ што тражи. Што је Бего, наш пјесник река: нека промијени вјеру за вечеру. Турци су ју таквијема госпоством измирили па и он нека промијени једно за друго. Коме је итање, час прије нека га ђаво носи да му се не пљуцка за госпоство. Његово празно срце кад га заслијепило за сопствено своје, те је заборавио час(т) своју и свога дома! Ја сам ти разгађа, Пеко, као да сам све у шаку држа. Мене се не чини да је то мука српскоме народу питат неке своје племиће дебелије мисли, који своју заслугу велику престављају да ју ми немамо чим измирит докле у боље стање будемо. Они још сад траже да и(м) се слава азијатскијем метенисањем части, као што је Александар тражио пошто се од величине помамио. Претекли су га наши који се високо чепере прије но дом створе. Лако је овакве питати: окле си доша, великотражниче српски, окле та надувена величина? Чим је заслужи? Окрени се на српство: ено ти га, виши дио, у ропство. Ваља га ослободит и сјединит па да се заслуге мјере. Ни тадар не граби се, српски брче, нијеси ништа више но дужност учинио. А и да си вас народ сам усрећио - иако си, помога ти бог! И ја би(х) да сам мога и оћу колико могнем. Вјешала би требала ко не би дужност чинио. Народна је ријеч: "Вјери не мјери", Без плаће ју ваља служити, па ће бог и народ пазити и добром измирит. Ваља му рећ: боља је оваква плаћа, немо(ј) се надувено грабит и на славу лакомит по старешинству да ти се даје. Иако те допало те си научио буквар, поста војвода или десечар, не тражи да ти се у славу добивену придаје. Труњи га придавак и грабња. Слађе је без тога иако ти се мање чини. И телал с млого приче труњи га. Немо(ј) се препанут, јуначе, ако право заслужиш да ће ти се заборавит. Виђи, ближе је и данас срцу народа поштење од прије Косова чињено, но твоја десечарица, војвоцко име или што више. Није српски народ заборавио своје заслужене и незаслужене. Није га смео притисак турски но је подијелио свакоме своје по заслуги. А сад виђи, у ово вријеме неке лакоме слаботиње оте да смо од нашије ђедова постиђени, и да не умијемо црно од бијелога одвојит, пи заслужно славе поштоват, но се боје да ће и(м) се умалит заслуга ако не би сваки час заглушали причом, уздижући ју. Зла је бјелега трумба. Зато пушти, булугбаша, нека истина говори, ако има што. Поштење не ваља наметом и придавицама брљат. То је за њега грдна биједа, особито Србину које не велика дјела започета а неузрађена чекају, до којега је немогуће доћ без чистога поштења којему не треба придавак ни покривач с којијем тиња. Нек је чисто, боље сја. Ако те не мучи жеља за славу, но си гладан за масну чорбу, жао ми те! Даћемо ти тек добијемо, но притрпи. Промисли у какве муке ни стари своје крсно име славише, летурђије служише и уз гусли пјеваше! Проз толике мучне помрчине овакву побједу одржаше! Ако не мош чекат, обрћи. Тако и првјенство! Да заповиједа који се трчећи граби, без размишљања је ли то за срећу домовине! Или за свој господарски ћеф тражи булугбашлак! Па то тражио чин мањи или виши, овакви се каза. Отворио је очи народу, да види свога џелата ако му се власт допушти. Каза се ако је има коме. Од онога који никако не може без старешинства, никаквој се срећи од њега не нада(ј)! Смео се о себе. Да није такви, мога би без првенства кад му народ би мога беж њега. Не ваља грабаџија лакоми да заповиједа и господарскоме ћефу угађе. Побожно срце ваља да заповиједа, који је измећар народу. Нека животињи господар и свему другоме на свијет, а народу измећар и учитељ! Здравоме разуму тако је Бог обредио. Чојек за јело друге ствари коље, пржи, пече и вари итд., а не чојека. Нека заповиједа који неће тражит наднице да му се плаћају за свој рад. Солон, Демостен, Сократ, Аристид, и још неки, без плаће служили су своје. Није Брут своје синове на смрт осудио за високу столицу и плаћу, ни Регуло у бачву ускочио. Такву је плату и Јован Хус примио. Није га Јован Жишка за плаћу светио. А што да и(х) бројим! Но, који не заборави плаћу и величину. па снагу и пажњу за опште не окрене, тај не треба да влада колико бодљива крава рогове да носи. То и сељак сваки умије својој бодљивици врх од рогова окренут. Куд ће љепши доказ народу но што му се лакоми душманин сам упапријед кажује, који сљепачки оће да се о њему свето мисли, а не проклето. Ваља му рећ: скупи своје нокте отроване! Ђе си наша такве незнабожце да и(х) калапиш по своме ћефу! То је срамота једноме чојеку да се за таквијем поведе а не више народа нашега, који је болова од сваке болести које га би научиле памети без другије школа, да се умије од зла чуват прије но га нађе. Пушти се јадни иарод! Није се пада да ће му своји великодостојници пестогодишље ране заборавит и сами навриједит. Већ је вакат истријебит ово сјеме распре и себичне грабње, угасит наду преваре, научит свога да се не узда у сљепило народа. Превари што превари, туђи и свој! Који се у истину не узда, нека обрће. Откуд мисли неваљаличко да ми заборавимо дивну царевину коју је српска сабја на мејдан добила. Није ни свети Сава примјер оставио да се око првенства грабимо. Откуда мисле једни да ћемо заборавит своју царевину која се на крв добила, и на крв изгубила. Косово и муке послије њега зар да заборавимо што је род поднио па лицкањем да се задовољимо.

Црну штету, бруку и срамоту
не би Стамбол мога измирити.
а нека ли шарке ситничарске
из туђије цара примајући.

Е богме, Пеко, заждим се и сметам да ђавољу с тобом изговорит не умијем. Кладина гњила да сам заждио би се кад ово промислим, а нит се може замислит ни изговорит. Кртола даје то ђавоље срце родила, не би мога више ово поднијет.

Прије ти реко(х) да се појуначим и да ти пишем, но лакше је рећ да се скаменим па с тобом да говорим. Овако ми је, Пеко, непостојано миса вјетрила. Пошто ме ти остави, све ми је на ред долазило: час ме гуши жалосна срчба, губим наду, час опет разгађем да злу пријетим и наду кријепим. Па кад бих рашћера бригу у маглу, и мисли у наду, ко би ми смио друго рећ но оће па оће Србин своје. Ти ћеш ми рећ е ти причам оно што знаш и што те мучи тјелесно и душевно, па ћеш разгледат јесам ли ти штогођ ново ођен забјележио. Желиш знат и за мене. Све је друго ка што знаш, а Књажева мржња према мене виша но знаш. Већ је стигла до највише мјере. Немо(ј) да ти је жа е ћу ти укратит о томе ођен, па ћу ти у друго опширпо казат. А сад тек оволико.

О мене се разноси глас по народу да ћу издат отаџбину. Чува ме стража да не утечем у турско или Аустрију, али Србију. Војвоцко сам име изгубио, бог да га прости, но сам изгубио и оно што се не може изгубит, а то је презиме моије старије: не зовем се Поповић, ни Касомовић, но Касаповић! Али, ја нећу ово, но сам примио моје старо презиме Дрекаловић, па мир бог'. Радит о добру, а не стрецат од зла! Мене је, Пеко, жа ово за мене што ти напомену(х) - доста имаш бриге да ти не придајем. Но, знам да желиш знат за мене, па не мого(х) да ти не речем, али боље рећ теже да ти учиним кад ти о мене кажујем. Немо(ј), Пеко, да те ово узнемири. Немо(ј) се бојат да не могу поднијет. Кад српски род подноси и страда, што се бисмо ми два од теготе бојали, али добру надали. Лакше је чојеку муке другије гледат кад се и сам мучи. Вјеруј ме, Пеко, колико су ме гођ послије више теготе наодиле, све лакше сам и(х) подносио. И чудим се како ми то само долази да су ми послије више чудновате ситнице биле но досадне, што се мене самога тиче. А кад други страдају због мене једнога пастира. ово је школа коју треба научит. Мене је за чудо што сам премало знава без шта љуцко срце не може. Ово ме наћерало те сам с великом пажњом у своју памет разгледа и овако ју пресудио о познавању љуцке жеље, као да нијесам љуђи гледа. Али, како му драго, но ти пријед реко(х) да могу поднијет. Сад да ти је виђет весеље неваљалаца око мене! Како су сретњи својијем ловом, говорећи да су ми отровано копје у срце заломили и да ћу од муке, кријући, у туђу државу утећ. Књаз их прима као своје вјерне. Мило му је да се такви глас о мене разноси. Заборавио је да ће му ружно бит кад то не бидне истина. Заборавио је да сам ја његов Марко који сам за њега живио, као што знаш. А зна и он, ка и ти, да сам је био више занешен за њим но други. Нијесам мога поднијет његови родитељи кад бише што као на своје дијете викнули. Иако њима бјеше син, мене се чињаше да је ближе моме срцу његова част но њиноме. И он сам кад би учинио што ми се чињаше да му не пристаје, нијесам има снаге да поднесем, но знаш колико сам му тежак био, и зборио му, тек дако њему и од њега поможем. Код свега овога што реко(х) и што би још има оваквога рећ, осуђивао сам себе и тебе с млогијема - да ми Срби нећемо умјет вјерни бити ни послужит како треба господара ни отаџбину, зашто смо више ми тога дужни но други. Мислио сам, и сад мислим, натрпио се српски народ зулумћара и нажелио господара који ће му измет учињет да му зора сине. Красне наде, да ме не превари! Код све моје сретње наде и љубави према Књазу, Пеко, сад морам гледат и слушат ђе се говори о моме господару, којега сам, ако се не варам, преко љубио. Нијесам мога вјероват да ћу жив слушат да се то о њему говори. Највише га његови тајни послужитељи разносе, којијема не може чојек с правом стат на пут да не лају и не чине што не ваља пред простијем народом, који што чује то и вјерује. Они њиов лисич(ј)и говор и сад од мене прикривају. Мисле даје оно и сад мој господар, а не њиов. Но, чојек свачију слабост зна, а своју не види. Зато ја нећу код тебе своју слабост заборавит. Ево да чујеш. Мене је сад жалије себе, но њега, да ми је што ружно. Он за мене ружно говори, изнаоди што није за вјеровање. А ја све гледам да нијесам такви, но да је неистина оно што о мене говори. Ово ти је, Пеко, постојанство твога Марка. Ја сад себе браним од онога за којега сам мислио да ми за њега ваља живјет и мријет, у све бит прије његов па тек послије мој. То сам држао за дужност, да сви живимо за њега, а он за српство, па сви роду на службу. Али, да укратим ово, но за копје неваљалаца, које ти прије реко(х). Ти се би веселио да видиш како ме њино копје ни по нокту, а не по срцу, зађело није. Поитаћу да ти пошаљем опширио, ка што ти пријед реко(х), а ово ти само каза(х) да могу трпјет дако ти лакше бидне, ка што се надам да ћеш и ти моћ све теготе поднијет. Боље се у тебе но у себе надам да ћеш тешко поднијет. А ти си узрок тога мога надања, који си посједочио својом чврстоћом небројено пут од твога рођења, које ти није у народ заборављено, но у жива срца запечаћено. Што се сад говори за тебе и сердара Јола? Ђе се двоје срету, с вама осуђују српску срећу: "Ко да јој се нада, кад њи(х) двојицу изгубисмо пријед но и(х) смрт или турски мач уграби"! Не може се исказат колико за вама брацки и црногорски народ тужи. И у турско чуде се што је Црна Гора без вас остала.

Нека и ођен прескочим на гомиле мисли и ријечи, као на доста мјеста у ово, тек још мало да ти напоменем о жалосној браћи и дружини твојој Ерцеговаца и Бошњака. Послије твога обратка из Црне Горе, млого је њи(х) од Аустрије овамо пребјежало у Подгорицу. Ја сам више дана сједио с њима. Што се на њину страну догађало, за све су ми причали, а највише за тебе. Радо сам слуша, ако и жалосно, та јуначки говор, како веселијем срцем озбиљно истину све на ред причају. Ово не бјеше смјеша и незналица, но све јунак, служитељ домовине! Бирани војници и главари ту су и(м) били - војводе и сердари, капетаии, барјакрати и попови. Познајеш их све, боље но ја. Причали су ми за твоју кућу у Сомину лисћем буковијем покривену. За све твоје мање и више су ми набројали. Нијесам умио знат које ти од којега више цијене и поштују. Сваки твој рад код њи(х) бјеше пун славе, какву чојек и јунак заслужит може. На један сједник у моју кућу, ево како и(м) реко(х) за тебе "А да ви, браћо, све лијепо и главно, што се не ваше стране догђало, Пеку дајете". Један војник, смијући се рече: "Сам га узео, вјера и бог, а ја му га не би дао, но мене, да сам мога". Ја реко(х): "Јест. јест, и од другије сам слуша за Пека лијепо, но сам ја и слабога за њега чујао". А они сви, као изненађени, опријеше очи у мене, говорећи једни по њински: "А што си то чуо, болан, слабо за њега". Ја придадо(х): "Чуо сам да је било и другије арамбаша и јунака, не горије од њега". Оћа још говорит, па не даше говорећи: "Јест, вјера и бог, сваки гори од Пека, још толико да и(х) је било! А ето попа Пера Радовића и свије који су ођен, сваки га зна и с њим је на муку био, ђе се може виђет колико чојек ваља и не ваља. Ђе није Пеко био, жалосно је наша војска прошла од Турака". Говорау војници: "Што не кажете, главари, знате ли кад кукасте за Пеком! Попе Перо, знаш кад не Турци ћерау на Бишину, ти си највише вика: "Куку мене, свети Пеко, да ти командујеш не би овако било"! Главари и војници, сви су о тебе једнако говорили. Али, главари разложно и полако. а војници изгубише оне слатке погледе према мене. Чињаше и(м) се да је желим оно што зборим да ми они одобрају. Но, ја, видећи младе војнике како се збуне кад се у тебе такне, не мисле што су у кућу једнога војводе који Зетом заповиједа, не гледају што и(х) моја Стефа части кафом и медовином и добром вољом, но ми ђавољу изговорит не дају што и(м) се права не чини. Срце ми се весељаше гледајући овакву озбиљност у браће:

мисли здреле, ријечи дебеле,
да бје(х) пјесник, ту оћа(х) запјеват.
Еј, слободо. слаткога си дара,
у све друго нема твога пара.

Но, и Стефу су ми с њином истином на своју страну окренули, те је њима помагала говорит. Али ја сам продужио своје. Реко и(м); "Ви боље знате Пека но ја, тек чуо сам даје одвише лаком да присвоји себе, па војсци како било". Још ја не изговорио лијепо, а један војник уграби ријеч: "Ах, ко ти то рече опао му језик, бог му догодио. А није, вјера и бог, сви војници смо гледали кад му војска није вечере имала и тај га Пеко није без војске завечера, колико мртви је ли вечерава". Ову ријеч "завечера", Стефа разумије. Ја мишља(х), повечера да је река. Но, Стефа се одвише ту веселила - једно правди браће, а друго што се о теби свето мисли и говори. Пита сам ју: "Што је, жено, ти се помами". А она ми рече: "Ко се не би веселио оваквијема јунацима који умију бранит овако истину и Пека". Говорила ми је: "Збори, Марко, још. Ђе ти је брзи језик! Но твој језик наћас није праведан па ти нема силе". Тако је и било: већ мене није реда било да зборим тек да слушам. Рече млади Љубовић: "Ја Пека нијесам гледа, тек по чујању. То је име за ме највише. А кад сам био мали, било ми је најстрашније". Не умијем погодит све што је који зборио, но Срби и Турци поитали који ће прије своје за тебе изговорит. Не давау реда један другоме. Стари су их стишавали, говорећи: "Лагано, болан, што сте алакнули. Нема ођен Пеко непријатеља, као што мислите". А то се мене приговарало. Нијесу знали да је задовољна и "побијеђена" страна. Не могу све бјележит, но сваки те у звијезде, што се оно рече, коваше. Ги бјеше у њина срца свети чојек. И код мене си такви, али да не чух њин говор не би ми право било при свему од другије што сам за тебе чуја. Ја ођен нијесам кренуо да ти досадашња јунаштва износим, но за посадашња да ти зборим. И кажујем ти да ми је у душу говор овије мученије јунака који су ми кажевали од постана Босне и Ерцеговине историчније и давније ствари и догађаје за ту земљу и њене јунаке. Сву јој историју знавау и набрајау. Али, нећу и не могу се пуштеват тој радњи ни догађајима, јер би дуга пјесма и жалосна, да ју чујеш, и одвише била. Они су ми набрајали заслугу свије јунака твога и њинога времена. Свакоме своје, по божјој правди, дијелили. И прије сам мислио да су та љуђи побожни и кротки. али нијесам знава како су итри, паметни, без оније вјештије намјештаја, но природна истина из њега говори. И да се који смете да не рече оно што јест, није му глатка неистина но ју поправи, с признањем да му ништа од ње пријењало није. При другоме више би остало, па и ако је нектећа неистина била, а он одвали крупну истину која се у њега чита као у отворен лист. Послије као сјајни и мили ти постане. Не умијем исказат како су ме занијели ови јунаци, заједно Срби и Турци, које Босна и Ерцеговина подњиви дајој име и обичај бране. С оваквијема је синовима та земља свој језик и обичај одржала. О, света земљо, непромјенљивога карактера, ништа ли азијатско на тебе не пријену. Ти си собом и за себе утврдила своје синове. У другу земљу народ кад вјеру промијени све промијени и постане крвник своје мајке, а твој син и да се који превари на лицкање и туђе лацкање, све га туђинско издаје, а тебе као твоју имовину одаје. Твоје унуче од толико вјекова нико прекалапит не мога. Свуђ и по свом се познаје син Босне и Ерцеговине. Твоји синови по тебе се познају. Они своју мајку служе, бране и обожавају. Они су подијељени, пише неки ћирилицом, неки латиницом, а неки муамедански, но су то све једне мајке синови. Ниједан ју не издаје, но свесрдпо за њу живот даје. Дивно ти мајци пристоји кад такве синове за толико гаји. Заслужујеш, постојана мајко, име слободе па не дају паклене силе ђавоље. Притиска сила ту земљу ка снијег планину, ал се њима облик не мијења. Тешко је сили с таквијем бедемом окретата. Сила ће да се руши, а он ће такви остати.

Друго негђе бје(х) кренуо, Пеко. Ваља ми савијет мисли к тебе. као на зиму часов огртач око себе, па да ти још коју речем за ту земљу и њене синове који ју не могу својијем страдањем послужити. Загушила ме жалост овије бораца који су ми прошлост и садашњост своју кажевали, Колико је Турска радила да промијени обичаје томе народу, па друге повали цара и Стамбола да прими. Народ се одупира тој жељи. Млоги јунаци турски и српски зато су погинули, око Али паше Сточевића, и још млоги који су били жертва те земље и части своје. Тако и ови сад страдају за поносито име своје земље. Ево дивни борци којијема не да срце заборавит свети аманет.

Ал' сад их је допала невоља.
па кликују жалоснијем гласом.
Брацка и(м) се помоћ озива.
Која љута рана ал' стријела,
овако би срце разнијела,
ка овакве муке на јунаке
кад их брацки с њима не дијели.
Издасмо их и осрамотисмо,
Пеко, себе и свога свакога.
Ко би ово мога ладнокрвно
гледат ка ми над братом џелата!
И мало је тешко непоштено,
ал' овакво изгубити стидно,
а не Босну и Ерцеговину.
Та је земља српске царевине
сваколика и нада и снага.
С њом би мога Србин своју душу
одморити, зора да му сине.
Ево, Пеко. чим се разговори,
гледат браћи муке ђе страдају,
гледат срнство како препродају.
нови ланци како му пристају.
Ћесару је уска царевина -
треба му је Босном проширити
и од српства што удијелити.
Ово Србе увриједит неће.
Кад и(м) даду титуле витешке.
придат ће и(м) крстић и медаљу,
ето и(м) доста, за Босну не ају.
Пјевач, Пеко, кад почиње рече,
прва ријеч: "Боже ми помага(ј)!
А по томе. када би(х) умио,
једну пјесму браћи да испричам".
Тужбарица друкчије почиње:
"Ах, што с јадом не говорим,
но не могу!
не дају ми говорити
млоге ране рода мога".
Да сам једно од њи(х) двоје, Пеко,
ево сада и ја би(х) почео.
ма тужити. немам чему пјеват.
И баш оћу, када имам чаму,
Па ако ћеш да почнем овако
и да тебе с млого браће питам.
Промислите дако ми кажете,
што се наше српство заглушило,
према свега чуда што га нађе
од туђега и зла домаћега,
који му се на часове мложи.
Просто туђе, но куга домаћа,
од њи тамни оораз и поштење.
Утопи се штета у срамоту!
Ао, српство, одавно мучено,
млоге ли си муке пропатило
и пољане с крвју прегазило.
Стресе ланце па под ноге бачиш
тирјанскога ропства проклетога.
Па сад виђи кол'ка је ситница
која ти се у срце увукла.
Пије срце та живина мала
и, гле, оће српство да окаља.
Оклен дође та отровна миса!
После ропства и оволико мука
да ми један другога мрзимо!
Ко је ово мога помислити,
ал' се јаду овоме надати.
Овако се иде пут нечојства
и аманет свети заборавља.
Заборави Србин општо своје
те не пази оно што је дужан.
Не зна да је изгубио прави
чим би само за себе мислио,
но за народ мучени одавно
требају му да постане жертва.
Не робоват сласти и слабости,
нс мрзети брата ни дао бог,
но га љубит и веселити се
свачијему добру и поштењу.
И у свијет ђе га који чује
ка својему нека се радује,
јер поштени туђ није никоме,
но је примјер срцу честитоме.
Поштење је благослов вишњега,
коју Србин сада не присваја
теке мрзи један на другога.
Књаз и Краљ се брацки нс гледају.
Не знам право чија је кривица.
може да се криви обојица.
тек знам да и(м) други помагају!
Да с' удворе, браћу завађају
до вишега чина дако дођу,
али ками што више оглођу.
Ево љута рана без пребола,
не да Србу бијелога дана.
Српство мило, да си пострадало
од туђега мача и оружја,
дивно ли ти ово би пристало
при овоме сад што те спопало.
Част би српска сачувана била.
Историја би му спомињала
погибију иа мејдан јуначки.
Што је теже или опакије
него распра и брацко мрзило!
то је куга и срамно грдило
од које се чојство и потомство
мора стидит и зацрвенити,
повр(х) свега што ће подносити.
Камо чојство, камо постојанство!
Српство има за мејдан јунака
што не жале мријет и страдати
за част своју и својега рода,
иод мач љути на мејдан панути.
Српски јунак смије умријети
за родбину и аманет свети,
а то знају све здраве памети.
Један народ или један јунак
који смије анџаром у руке
огледат се на мејдан с крвником,
па добио али изгубио,
јуначко је име заслужио.
Српски народ своју крв не штеди.
патит, просут тек част да освети.
Тако пушта досад Србин своје!
Тако кажу и пјесма се поје!
А сад ка да заборави своје!
Код (х)рабрије својије бораца,
ми немамо дивније равница.
ни градова нашије царева!
Камо Приздрен и Стара Србија!
Камо Босна и Ерцеговина!
Ками дивно мјесто Далмација!
И Дубровник, та Атина мала,
што се вазда паметно владала
иако је од силе страдала.
А да брацка ђе ни је Арвацка,
И Војводина њена посестрима -
да и(м) пружимо руке и оруж(ј)е
па да с браћом заједно живимо
ал' у једну гробницу панемо.
На то дужност света сад позива:
ко код чује срце у прсима,
ко год паше бојничко урж(ј)е,
(ко не паше нека га припаше),
ко год мисли за аманет свети
и лијепо име прађедовско,
ко се зове вјере православне
сваки своје да покаје старе!
Ка вјенчана дружба да тражимо
родно братство јуначким оруж(ј)ем.
После ће ни бит ово милије.
А сваки зна да је поштеније
ка јунаци на мејдан панути
но под овом маном останути.
Погледа(ј) га сада, с друштвом, Пеко,
па реците оно што мислите:
ал' ћемо се дизат ал' жмурети
и живи се у гроб закопати!

Ово сам ти писа за у Србију, Пеко. Но, да ти кажем с чеса ти га нијесам оправио кад је готово било. Ево да чујеш. Ја сам поша о маломе Госпођину дне на Цетиње, осамдесет четврте године. Као што знаш, тога је дана на Цетиње скупштина - иде се у цркву. Но, Књаз не мога поднијет да сам ја на ту светковину. Са мном је поступио као с тобом нека пута, кад ти бјеше забрањено доћ на Цетиње и друге скупштине. Али, то је тебе и мене ка обично, по овога пута нагоди мојијема кумовима и пријатељима. Ево мало примјера да наведем. Моме куму Милу Мартиновићу, зашто ме примио у кућу на крсно име, по обичају књаз му је обећа 50 тојага да
му се удари. Попу Николи, командиру братоноткоме, тако 50 тојага и брада да му се оскубе, зашто није ктио против мене. Мене је и прије тешко било гледат млоге ђе пострадаше због мене, па видећи напредовање тога, досади ми се гледат ту брацку погибију, - иска сам пашапорац да идем из Црне Горе. Књаз ми га не даде. Први дан што ми је зборио, у друго које сам ти обећа па ред ћу ти забјележит. а сад тек оволико што не знаш ти. Књаз је мало, али нимало, за мене ружно, ђе чујем, говорио, но пред другијема. А овога пута јес. Између другога, рече ми да сам страшљивац и да се чуди како сам смио од пашчади на Цетиње доћ преко Љешанске
нахије. Промјенљиво је говорио. Послије рече ми да сам славољубив и да не може трпјет, не знам али рече подносити, мој глас и величину. И пјесме помену, и млого којешта. Заклео ми се да никад нећу бити велики чојек у његову земљу. За ово му реко(х) да га вјерујем, ни он да неће бити велики чојек, а не ја. Ту је било свакојаквога збора. Чудио се ко је слуша. И ти ћеш се, кад све чунеш. Ја њему што сам зборио да не бројим сад, тек ти кажем да га нијесам штедио. И тако смо се ови дан раз(д)војили па ружни затак. Он је мене река да ће ме срамотно кастигат и намучит. Ја сам њему говорио да се ни о(д) шта не бојим: "Но, ако ми пашапорац не даш, сјутра те зовем на суд пред народом. а нећемо у затворену кућу ка прије". На ово ми рече: "Ти оћеш с тијем да се гласиш". Опет ми обећа за сјутра најгору казну.

Као што реко(х) раздвојили смо се. Сјутрадан звао ме у његов палац. Није чека да ја идем, ка што му први дан реко(х). Но, ови дан бјеше промијенио себе и мене, и ја нађо(х) себе код њега чојека и јунака, каквога сретњи владаоци могу имат. И тако је цио дан он био према мене свет, а ја више но јучен проклет. Он ми је велику срећу и љубав обећава тек да с њим радим неки тајни рад за домовину којега нема с ким без мене радит! "Зато ја ружно, рече ми, зборим за тебе - да ни се не сјете заједничкоме раду. Откуд мислиш ти да би те ја ћера искрај Свете Госпође и онако вика на тебе, што није моја кућа никад то чинила". Овако је преобука све у љубав и заједнички рад. Тај рад немо(ј) тражити ни у потлашње писмо које сам ти обећа - дата је ријеч. Но, да виђа(х) у њега користи за српско племе, пристат ођа(х) па и вр(х) од носа да ми окинуо бјеше. Не би окиден био кад се за напредак ради, но је окиден кад се не ради. Чудновато ми је било, Пеко, гледат господара у овакву промјенљивост. Ја сам јучен био код њега страшљиви и славољубиви богомрски издајник, а данас раван Регулу и Леониду. Зборио је о њиноме поштењу. Весело ми за млогије поштење говори, тајне повјерава. Заплива је у славу и са мном заједно, не озбирући се да то неће бити истина. Давно је он мене обећава, кад бјесмо млади и зорни, да ћемо ми два Србина најпрви доћ на воду Марицу и рећ: збогом водо, лијепа Марицо! Но сад другче мисли и ради. Али промјена нека стоји за послије, а сад само толико, да ништа његово тај дан за мене пријењало није, но сам кренуо из Црне Горе и он ми даде пашапорац. С овога ти нијесам посла што бје(х) прије писа. Мислио сам да ћемо се виђет па што ће писмо и беспослице..

Сад да ти кажем што нијесам кренуо. Кад сам доша па Медун и Кучи знадоше за моје кретање, скупише се војском и не даше ми кренут. Њину несвјесну вику нећу ти ођен набрајат. Но, послије четврти дан, посла је књаз Филипа, његова рођака, да ме уставја од пута и да ми да, ако нећу службу ниједну, да ми да пенсију и крст фамилијарни, у Подгорицу кућу и баштину, да постанем богат. Ево. Пеко, како ти Марка отаџбина купује дако јој вјеран постанем. Ако нијеси знао да ме треба давањем учинит сином отаџбине, сад знаш. Књаз ми даје што му не тражим. Овакви љуђи, као ја што бје(х) Књазу потлашњи дан, служили су отаџбину без наднице и масног ручка. Нека и ова промјена ђе све друге, теке ти каза(х) како сам се приуставио. а не уставио. Ево. тако ти ођен сједим и гледам срећу како ћета, која не заслужује да се о њој помањује.

Ал' не могу збор предвојит с тобом,
па ако је беспослен и празан,
нека брчкам, нек пролазе дани,
Јер кад с тобом зборим, ослушкујем
твој одговор дако ђегод чујем.
Ал' пустога добра чут ни виђет,
но све једна срећа ми се јавља.
Још више чух распру у Србију,
ти утека да си у Бугарију.
Ах, сад за глас ови што да причам.
Ово ми сад сву побрка наду -
оно мало што бјеше остало.
Видим како напредује мржња
и како се међу Србе мложи,
и отровни огањ се наложи
српској нади с обадвије стране.
Све снијева велико и мало
дако би га што више допало.
Ево царство, но мањка госпоство!
ево гувно, врше се пшеница!
Но, кад дође вакат да се вије -
пјеве доста, а пшенице није.
Млин торокће. вода га окреће,
ма ни зрна брашна не измеће.
Србин пуха у прслу мјешину,
гради себе ћабом под облаке
и у вазду(х) царску круну тражи,
с тијем роду ране да ублажи.
Круну љуби, а народ не љуби!
Може да је и прије ђе било:
цар без царства ил' царство без круне?
А овога мислим није било:
скупа круна, а јефтино царство,
солад карте, а солад мастила -
Јевропа је тако наредила.
А Србе ће лако измирити
крстићима и брилијантићима.
Придаће и(м) још штогођ витешко,
па нека је ситно и лицкаво,
заслужује да му се радује
пошто му га царска милост даје.
Виђи, Пеко, чим проводим дане!
Слаба памет, а перо ми тупо,
је л' ти мука што говорим глупо
и набрајам какви су ми јади,
на које ће српска историја
да се чуди и да јој се гади.
Изгуби се Бранковић проклети.
Утопи се радња издајника,
Вујичина и Вукашинова,
у гомиле лакомије Срба.
Да ни јада више није било
но Даниле и књаз Мијајиле,
то би српске ране позледило
и напредак свети поразило.
И ови се сад могу рећ сти(х)ови,
што је свети Петар говорио:
Је ли, брате, ране жесточије,
но стријела срце кад разбије!
Ах, ни она није тако јака
да разбије срце у јунака,
ни остала никаква работа
као такви укор и срамота.
Неборе сам ослабио, Пеко,
а виђећеш у све што ти пишем -
нит је писмо. нити је разговор.
Ка но ријеч народња што каже:
нит сам плака, ни се веселио,
ја о својој невољи зборио.
Ал' јој краја не наоде мисли!
Но, тек почни па та(ј) час прескочи
на свако зло одавно почето.
На њега се свуђ сретају мисли,
па ни знам ђе почнем ни ђе свршим,
теке млатим из ове пустиње
ка без главе змија, што се каже.
А све ми се чини да те имам,
нашли бисмо нечесови лијек
да је штогод од нас да му фајда.
Јер овако ка што сад живимо,
боље да се нијесмо рађали
ни српскије мука нагледали -
ђе се мучи од домаће куге,
ништа мање од крвничке сабје.
Је ли ово рана без пребола
и дијела од дана бијела?
Али у зло разговара нема,
но га ваља од себе даљити
па о добру радит и зборити.
Пушти мало и још да ти причам.
Кад разумје(х) за честиту миса
Бугарије и у Румелије,
жељу њину за брацко јединство,
опет ми се појарише мисли.
С тијем више што си међу њима
да поможеш то колико можеш!
Да си учасник таквога поштења,
за чам креће та(ј) мучени народ
што му ропски ланац не претули
свету искру и пламтеће груди,
коју ће и(м) потомство славити.
Ја сам, Пеко, разгађа овако:
бог да прости дивне светковине
у Бугарску и у Румелију.
ево Пеку згоде и прилике,
ако браћи би дошло до муке,
(х)раброст своју за народње право
као вазда твојски да покажеш
и нејаче од јачије браниш.
Ти си с тијем име прославио
те си свети Пеко сиротиње,
а крвник и противник силе,
азијата, цара Византије
камен си му у несита жвала
убачио у рану удрио
по његову срцу пакленоме,
па те занат не издаје стари,
но мож и ту себе жертвовати
за та(ј) народ и њино јединство,
ако силни крену, ка што кажу,
да и(х) гуше и у ланце стежу.

Ја не знам, Пеко, оће ли бит муке томе народу од Јевропе, тек се чује пријетња од некије силније који мисле да је у њин шпаг свачија слобода и да ју не требује људству имат колико је бог река, но колико они допуште. Између другије, чује се да је Бизмарко укорио Турску што није на брзу руку угушила источну Румелију. Ево знатни и славни чојек садашњега времена како небожанствену правду шиље нејачему! А говоре да се напредује у свачем. Кад би тако било, поштење би напредовало и слобода царовала, да напредује што треба
за љу(д)ство и чојство. Би река Бизмарко с дружином да се ослободе источни и други народи. Ваљало би рећ: доста је било гушења безбожнога. Није право љуцки род нељуцкоћи пуштит да га тако понизи. Може бит у доста је ствари напредак, но у љуђе се не види тога, који унапређају што је свето, како је бог чојеку обредио. Јест разне робе више, тек поштеније људи мање. Па кад би се од прије Христа набрајали, ето, Атина, Спарта, Рим и млога мјеста су родила љуђи који су измучили себе за народ, а сад муче народ за себе. Чојство тражи напредак слободе, а не друге робе. Бизмарко не слути напретку слободе но силе. Он би река да је своје племе Нијемце ослободио, а за друге не мисли. Али, то није доста човјековој дужности, која тражи да се свачије право чува и поштује. Кад не би тако било, но свак себе и своме, онда животињи се приближавамо, а на старешинство богом дато ни заборавјамо. Зна се како је себична животиња дивја и питома звјерка. Вучица рани и брани свој пород, коза своје јаре, крава теле, кокошка на лафа би скочила за своју пиплад итд. Ово све зна своје, а ништа даље. Говедо би сву траву из планине у свој трбу(х) спремило, да може. Даклен, и животиња учи чојека да јој се даљи и да и(м) није једнака себичност, но да је чојек за свачије право себичан кад га бог за управку свијета обредио, а не да се пита уздисањем љу(д)ства жалоснога. Било је, Пеко, и прије злије себичњака, звјерова као Нерон и Калигула с њином врстом, но је Солона било с његовом врстом каквије нема сад а Нерона и Калигула на сваку страну. И ово што је правије народу но у прва времена, то јес ономе народу који је на силу оно мало права отео од својије старешина, а ни један се не наоди у садашље вријеме добровољно народ да ослободи, но ево сваки ропски и гадни поклон тражи. Од прије су млоги цареви, краљеви, филозофи, војводе и војсковође, избавитељи народњи, пострадали од истога народа, али свети рад није и(м) пострада но ће и(м) сјат док свијета траје. Ристос и апостоли од љуђи су страдали па су за њи(х) благослов у бога искали. Ласно ли је добру добар бити, но је мука зло добром крстити. Сад не страда старешина мањи ни виши, но све народ. У ово је велики крок напретка непогрешима и несвета влас(т)
учињела. Ја би(х) ктио, Пеко, да ти разликујем штогођ између прошлости и садашњости, па ни могу, ни умијем, тек сјетим се светога рада прошлије љуђи. Као да је све човјечанско поштење на по једнога остало. Тако су га бранили и неправду сатирали, па нијесу тражили за то да се метенише пред њима. А сад виђи десечара како је наливен неке госпоцке величине да се и пред њим мора клањат и благослов од њега искат. Но, имаће ко подијелит славне и срамотне, а ја по нашки с тобом о ближњој невољи да говорим. Би се имало што да има ко радит и говорити.

Манимо се цара и десечара!
Власт и мудрос(т) очи замрежише
оставише народ без својега!
Ал' се ваља на бога надати
да ће злоћа силна пострадати,
А ја ћу се богу преручити,
сад и вазда, и тебе и себе.
За род мили бога да молимо
и ми да му нас два поклонимо,
па било ли живјет или мријет.
Нека бира које му је драго,
тек бог и род с нама располага.
ал' не тога не лишио блага.
А бог ће ни помоћ ако бог да -
избавиће правду од неправде,
да ми роду видимо спасење.
За право ће бог помоћ свакоме!
Ко гођ има над на њега тврди,
он никоме не остаје дужан,
тек му ваља мало више жертве.
Уз разговор нешто ме појари,
још сам ти се пјесме ужелио!
Жељан Пека. а жељан весеља.
па прифати(х) гусли и гундало
дако би ми жељи олакшало.
Но послуша(ј), побратиме Пеко,
да ти једну малу пјесму причам.
Пјесму малу ма дивну и славну!
Ни у здравље цара ни главара,
ни другога каква зулумћара,
но у име бога истинога,
а у здравје наше браће миле,
Бугарије и у Румелије,
што пружише један другом руке
и примише очајничку борбу,
зло и добро брацки да дијеле,
без питања у Стамбол султана
и другије цара здоговора,
и њинога у Берлин шушара!
Па јединство раде да умложе.
Тако сваки коме бог поможе!
Зада(х)не га слободом јуначком
да окрене радњу на поштеље,
презирући стра(х) и непоштење.
Бог и(м) свете испунио жеље!
За јединство и брацко спасење
слогу свету да и(м) продужаје
и народу дуго да потраје,
ка што ће и(м) трајат, ако бог да!
мисли праве, а прси слободне,
који оће цијелу слободу
с Румелијом ал' да умру за(ј)дно -
што једноме оно и другоме.
То је народ, и то су главари,
мученичког рода измећари.
Ваља сваки да и(м) благодари.
И њиноме књазу Александру!
он је права дика од јунака.
Он не жали живот ни госпоство
за поштење и народње право.
Јевропа му са силом пријети,
он не мари славно умријети.
Тако исто цијели војници
за право ће гинут свиколици.
То говоре сви редом Бугари!
Ко то, силни што говоре, мари!
Што се штука за то силнијема
кад ми ништа више не тражимо
до слободе која је за љуђе.
А било је доста робовања,
на њега нас жеља више није.
Ко га жели сретњо нека му је!
Сад Бизмарко нек пошље султану
да угуши народ на Балкану,
па ће виђет, мрске силеџије,
крв праведна пошто се продаје.
Није истина што у Коран пише
да је Бугарска роб полумјесеца,
но су сада бугарски војници
припасали бојничко оруж(ј)е
да с њим образ и слободу бране.
Сад и цио мјесец да се крене
Бугари се без крви не дају.
Све на готов, колико год може,
бога моле да и(м) припоможе.
Русији ка мајци благодаре
што и(м) уби Турке зулумћаре.
На другу се силу не обзиру,
смијејући тако и(х) презиру.
Тако чини ко се у бога нада -
не боји се од силе ни гада.
Прси су ми слободом вјенчане!
Смрт ал' живот њему су једнаци,
а слобода слађа од обоје.
Ова пјесма, Пеко, Бугарима,
а ти си ми сада међу њима,
ти си вазда мејдане тражио,
у то своје дане проводио
све народу рад слободе драге.
А бог прави ево ти награђе!
Ђе год си ти нешто се догађе
и свуђ иде с тобом срећа стара.
Ђе је Пека ту је и мејдана.
Још ме пушти коју да ти речем.
Прво, да си здраво и весело,
са свом браћом ођен поменутом!
Желим брзо тамо к вама доћи.
Жеља на вас и ваше поштење
и у сан ме зове и на јавје.
Па када ни бог и срећа дадне
да видимо жељу испуљену
мученије брата у Бугарску,
онда ћемо у Ерцеговину,
ал, питому земљу Арбанију,
мога(х) рећи, у Стару Србију,
да видимо Приздрен и Косово.
Знаш то да си желио одавно!
Тамо ћемо дане проводити,
тамо ће ни душа починути,
па тијелу како ће год бити.
Отлен ћемо, Пеко, кликовати
све јунаке српства и славјанства,
и у други свијет ђе знадемо
поштенога бранитеља правде,
дако такве не бидну повели
свеколике Жишка с Леонидом.
Дако бидне који Гарибалда,
ал' Скобелев оста на свијету
да поможе правди од неправде.
Још таквога ђе год бисмо знали,
све и(х) бисмо, Пеко, кликовали.
Па ће српска омладина знати,
недорасла, свјема зафалити.
За поштење вјенце ће и(м) сплести
рад спомена за углед свијету.
И Бизмарка неће осут фалом,
јер се њему гади на поштење -
оће да га крсти непоштењем.
Он у Бугарску и у Румелију
издаје и свој род пљачка
неправедно онакве јунаке,
које сломише силе здоговором.
Ал' залуду и њему и њима!
опет мора бити што је било.
Залуду се у силу уздати!

Поштење ће за примјер остати,
а гадни ће своје понијети.
Може сила доста учињети!
ал' поштени спомен, ко год прегну,
уграбит га не мога никоме,
но се у то грешна сила вара
ка но кад је од бога отпала
и поштење нејачему дала.
Борбу међу силом и поштењем
не умијем подијелит, Пеко.
Створ чојечки поднебијем влада.
Ал' ум висок - стога људство страда.
Заборави чојек залог свети,
изведе га ђаво из памети.
О господе, кад му свијет даде
рече ли му да не чини јаде?
Када љу(д)ство твоја воља даје
зашто дјела да ти понижаје!
Што је чојек. под кључе слабости.
те је готов с највише висине
понизит се у мрачне дубине?
те поштење највишега лица
у кљун могла би понијет тица!
и још да јој није бреме тешко!
Неће требат ђе да почијева.
тек празнијем кљуном да зијева!
Велики су та два противника
што се грабе около чојека!
Погони се сила и поштење.
Но је чојек слабачко створење.
Не зна да га бож(ј)е допуштење
подигнуло из ниске прашине
и метнуло на чело дружине!
А он ситни жељан величине
с тијем пане чак мимо живине.
О чојече, жалосна ти мајка!
куд те ситне занесоше мисли
те постаде неправде прћија!
Превари те памет као змија.
Ево, Пеко, виђи несвјестица
ка санљива куд ме занијела,
те ти пишем оно што не треба
говорити, па да смо заједно
бисмо посла имали ближега,
да другоме ово оставимо,
којему је коље претресати,
пресијават свијет како треба.
Но је вазда с тобом кад говорим
смијешам га што ваља и не ваља,
ка слободно дијете уз мајку.
Ох, слободо, скупа ли си пуста!
Друг поштења имати те може,
с њим те ни смрт раздвојит не може.
Да л' не смије, али не умије,
слаби чојек тражит што требује?
У изгубје што га љуђи кажу,
ту је ствари највише светије.
Диван свијет и на њега чојек!
Доста дара у ове два пара,
тек да не би оволико квара.
О томе се вас свијет забавја,
о њиноме дару и о квару.
Не знам је л' ти досадно слушати.
Тупим језик и ломим ти уши,
теке да знаш лакше ми је души.
Немо(ј), Пеко, пусти ме, вјере ти,
да аљидам кудгођ и тумарам.
Па ако је неуредно писмо,
прескубене у њега ријечи,
теке дане да проводим лакше
неће ово најабану, чоче.
Па се нека мисли и ријечи
инспрескачу ђе ко кога стиже.
А за памет прије сам ти каза
да ју мање но што ју је било,
кад ју, с Јолем, знаш, на теразије
као злато најскупје мјерасте;
доста сте се томе смијејали.
Све ви просто што сте говорили!
Баш је говор мелем срца мога,
и вазда га чувам поред рана.
Исчекивам новије мејдана...
Тешко ми је у ову зидину
беспослене проводити дане
па су чим гођ да се разговарам.
Нема друштва, нема разговора
па је тешко дане и ноћи проћи.
Што је чојек кад ништа не ради?!
Боље би му било у гроб ладни.
Гину браћа, страдају дружина!
Нељубав је разгранала клета -
помрзио чојек на чојека!
У вас народ мржња постанула,
ка да му је из срца никнула,
ал' злочеста и крвничка рука
посадила и ту поднивила.
Не знам право ђе су јој извори,
но ка да је рука свемогућа
утемељи и овако створи.
Тако чојек чојеку и себе
све зло тражи да се задовољи,
с тијем ками да олакша душу.
Ко би мога лактом ал' кантаром
неваљалство чојка измјерити!
Кад напретка у што треба нема,
враг нек носи бреме куд се спрема!
Но све ођен што брчка(х) и реко(х)
најновије - немам тебе, Пеко.
Жељне мисли траже те далеко,
но залуду, све ојде у клапњу.
Сан ме често и с тобом и Јелом
разговара и нов живот дава.
Слаби чојек свачем је подложан,
па и та лаж има над њим власти!
да га води у своје прошлости,
Крупне лаже за коју сан каже,
јавну чојек тако не умије
нашарати да му се вјерује.
А сан пусти тако ју учврсти
да уживаш докле се пробудиш.
Ал' је живот љуцки и на јавје
ка преварно што је снавиђење.
Ја ка санљив и незадовољан,
ни о себе, ни о коме своме,
па невољу временом убијам.
Али сам се сјећа, кад сам писа,
да сте за(ј)дно, са сердаром Јолем,
кад ви дође писмо да читате.
Знам лијепо што бисте зборили
кад би Марка вашега познали
сваку ријеч, ка да гледате.
Милије би ви заједно било
и више се бисте веселили.
А и мене би милије било
да сте за(ј)дно, више би ви писа
и шале ви би придао мало,
оне нашке поради времена
који сахат лакше да прођете.
Ево каквом наду и уздању
од друга се вашега надате!
Су чим креће браћи у помоћи!
шалом, саном, тугом и жалости.
Све је ово слабачко оруж(ј)е
кад се кликне: удри, ђе си, друже!
Али тебе кад самоме пишем
мање ће те ово занимати.
Сам је чојек жалосно створење!
Самштина је грдна узетиња
ка нијема свака сљепотиња,
ал' на воду чесова мостина
па што дође преко љета прође.
Не могу ти исказати, Пеко,
како су ми постануле мисли
као плијен непостојаности,
те ми гласом тајнијем говоре
да починем и зборит престанем.
Другом зову још да ти придаднем,
шапћу коло друге да окрене.
Српски народ угасит ће мржњу,
као злоћу бачит под камење
па за себе наћ сретњо спасење.
Мене у то срећа нека блиста.
О спасењу поче(х) да разгађем,
но чух гром ђе пуче на Балкану:
да Србија удри на Бугарску!
Би ми чудо, али млого није,
смест напредак браће Бугарије.
Јер ми Срби ваљда да мрзимо
и другога што сами немамо.
После тога, глас ми траја није,
ишћераше Пека из Бугарије.
Рекоше ми у Стару Србију
да си, Пеко, међу Арнауте,
ђе су двије ствари различите:
дивји љуђи на такву равницу
у питому шеер Ђаковицу,
баш између Пећи и Приздрена,
прем Дечана и поља Косова
ђе се оба цара и царство наше
у то поље исто закопаше.
Ту је Милош су два побратима
осветио, с Муратом, Лазара;
но остаде царство бадијава
неплаћено, ни роду враћено.
Још су неки Срби задовољни
прије но се створи и освети
наше, српско што је, свеколико!
О, сљепоћо, злобом опојена!
Станска рђо ђе си починула!
Колико ти би дугачак вијек!
Али те бог ал' ђаво окући
зломе Србу у несретње груди.
да га мучи зла ћуд и опака!
Каква сила што га плијенила
злу својему да приноси жертву
и свој народ из чаше отровне
да опија, мјесто благосова
о Косову и о благосову,
и о њему с тобом разговара!"
Оћу, Пеко, мало починути;
њега ваља тражити оруж(ј)ем
па што друго да о њему причам?
Плакат нећу нити ми је драго,
плакањем се роду не помага,
но се ваља светити јуначки!
Живот дават, а част не пуштават,
мастит крвју пољане без суза! -
то је лијек роду мученоме,
то је свети тамјан пред олтаре
који кади и живе и мртве,
не да у мрак да пане поштење.
О, поштење, божји благосову,
како дивно бесмртношћу дихаш!
Вијеку ти ниђе краја нема -
кол'ко даље, а ти све сјаш боље!
Ти зријеваш, бирићету благи,
приспијеваш све млађи и слађи.
Но сјај и трај и жвала затварај
аду глупом љу(д)ство да не прождре!
а ти, сило, злоћом надувена,
драга мајко непостојаности,
бадава се мрштиш на поштење!.
у ниско ти све пада с висине,
залуду ти у топуз и гордост!
Ниско ропче чојства и зрелости,
зло си име на себе навукла,
у мрачне га вјекове обукла,
те си зато сила нечастива!
Зла другоме која си чинила,
виђи: све си срамотно платила!
За зло горе и свакога примаш,
млозину си грешна заплакала,
зато жели сваки да ти врати
грђом мјером но што си му дала!
Злом никоме не остајеш дужна,
а послије ти тужна и ружна -
свакоме си срце оздравила,
свако ти се нагледао јада!
Сад Стамболу аџилуке плаћаш,
ћабе му се по заслуги граде.
Не могу ти већ зборит за силу,
нека ју враг носи у гомилу! -
она сама ово себе спрема,
злу њеноме друге мјере нема.
Пријед реко(х) да починем, Пеко,
ал' не могу још да те не питам!
Ка остави своју домовину,
милу Црну Гору и Србију,
најпослије сад у Бугарију:
зар су тако затворена врата,
поштеноме да утока нема?!
Зар ти, Пеко, заслужи толико,
да у турско само уток нађеш!
Сад ми, Пеко, у крвника стење! -
тај ти дио даше за поштење,
крепки сине наше домовине
и млогије рана осветниче!
Српска сабјо и крута узданице,
свуј ђе Србу на невољу љуту!
Бранитељу, од силе, слабога!
Противниче злоће и пакости!
Јаки борче, силе противниче!
Име твоје Турцима је страшно,
па те куну и зборе ти свашто!
А сада те, ето, међу Турке...
Је л' сан ово ал' истина чиста?
не знам, тек ми срећно нешто блиста,
ово ми је неко чудо ново,
је л' те, Пеко, дозвало Косово
да га видиш и да га поздравиш,
још да заједно што проговорите?
Може да се крви ужељело,
па за то што да ти препоручим,
но учини како те бог учи.
Кад му даднеш крв и месо твоје
обећа(ј) му с њим и ово моје,
па нека је мало и обоје -
неће правда нигда тражит више
да се чини но што чојек може!
Бог прави ће у то да поможе
и браћа те друга да умложе.
Који неће то умложавати,
млади те га Српчићи корити
баш из школе кад те полазити
дом да створе и душмане оборе,
да понове царство и Косово
умом, сабјом, чим ко бегенише.
Неће владат незналице више!
Растите ни, о Српчићи мали,
ова срећа да ни се не даљи.
Кад бидемо зајдно, зборићемо
за све што ти реко(х) и не реко(х).
Тек још, Пеко, мало да ти речем,
коју ријеч о страдању твоме.
Ал' не мисли да сам ослабио
зато што си ти сад међу Турке.
Иако те мрзе ка крвника,
они желе виђети јунака.
Тек жа ми је - ту ти мјеста није,
а друго се не бојим, вјеруј ме,
ни поштењу, ни животу твоме.
Но ме грдна мучи болештина
од које ни пати домовина
која нема ранама помоћи.
а ми ћемо себе мјесто наћи,
ниђе друго до исте пећине
за коју ти прије напомену(х),
о растанку твоме и о моме.
Ја не желим у другу државу
ниђе с тобом одморити душу,
до планине и горе зелене
у коју се дише по природи,
а не ропски и по заповијести,
ђе царује силе задовољство,
ђе се народ ропству положио
и све јачи ланци га притежу.
Крећем к тебе, Пеко, у Ђаковицу
да тражимо стару постојбину
у зелену гору и планину.
Из ње ћемо тражит: домовини
помоћ какву дако учинимо.
У царства се нови ланац кује.
Из планине слобода кликује!
Ох, слободо, безгрешна царице!
О планино, слободе огњиште,
јуначкије прси уточиште!
Млоге ли си слободне синове
сачувала у твоје висове!
Из тебе су праведне бранили,
сатирали злоћу и тирјанство.
То је било небројено пута
што јунаци муке подносише.
Отлен млоге мрске силеџије
сатријеше, за врат им стадоше.
Слатко ти је згазит тирјанина!
Дивна ли је и чиста планина!
О планино, света кућо стара,
у сва царства не бјеше ти пара,
сву љепоту твоја надмашује!
Ту јаука нема од силније,
ту се вазду(х) у облак не трује
несрећнога љу(д)ства уздисањем.
Но се млога сила спотакнула
кад је кћела злоћу да излије
на синове слободе јуначке,
које чуваш ка аманет свети.
Рад спомена и рад истине праве
ти сачува Давида од цара,
од Саула мрска господара.
Јован Жишке, чехскога јунака,
и сад име у планину живи,
дивно јој сја ка круна праведна.
Леониду с китом убојника
планина и(м) бесмртност умложи
вјечну зубју роду кад наложи,
која нигда догорети неће
док се земља под сунцем окреће.
Гарибалда у њу се кућио,
из планине слободу тражио,
крупно ти му света засја радња!
А Качаник висока планина
бјеше кућа старога Новака,
отолен је арачлије смета.
И још млоги злоће противници
прибјегоше при тебе, планино!
Ти си снагу Кастриоту дала!
Црну Гору и сва седам брда
ти одржа, о планино тврда!
Сад за ово да предвојим, Пеко,
и да к тебе крећем ка што реко(х).
Тек још мало да ти речем ођен
пословицу српскога народа,
баш је дивна и неустрашима,
а виђи ју и суди је л' истина.
Како народ говори јуначки!
Како примјер своји(х) витезова
престављау као слику живу!
Постајани над на бога творца!
Слави старе, бога благодаре.
Српској ђеци мајке и очеви
преручују то да запажају:
да од љуцке силе не страују.
дају мрзе да се не отрују,
тек јој пропаст нека очекују,
свакоме ће казат сила сама
злају пропаст чекају и тама!
Чух ђе зборе ово наши стари:
не страши се, драги сине мали,
но све пази што причају стари,
пада сила дизаће се мали!
Кад понеки мали
загушено плаче,
кад га силни гоне,
немилосно тлаче -
с млого злоће
кријепе га
да на више скаче.
Силни напрезају
да на мање баче,
али оно кад пане
све зло сили остане.
А сила, жмурећи,
оће да издуши,
а не види јадна -
сама себе гуши!
Рђаво јој срце,
оглувјеле уши,
не виде јој очи
што се над њом пуши.
тако кадју враг управја,
угађе јој души.
Кол'ко гођ је сила веља,
кад јој крми враг
цијело ју љу(д)ство мрзи,
а највише њезин траг,
јер га части споменима
црњим но зеницу мрак,
О, ђе сила ту је враг!
Удри по њој ко је јунак,
не плаши се што си мали!
Смешће вељу силу бог,
јер јој није он то река
да јој слади срце враг.
Угледај се на јунака
нашег светог Карађока!
Он не штеђе снагу малу,
но с малијем бројем Срба
по сили и врагу ману.
Сва се сила колебаше
полумјесец што имаше
против Ђока и Србије,
доћ и(м) главе не могаше,
Но ваздашња подлост гњила,
што је вазда безобразна
ал' је врагу мила била,
она га је често пута
ко безбожна послужила.
Све тражећи сјај за себе
с тијем се и наружила.
Ал против чисте правде
залуду је војевати,
она мора у свом сјају
ма кад било разгранати.
Сва подлост и дивји кот
не могаше израдити
да не живи српски род.
Ако сада Ђока није
и другова његовије,
ево примјер њин живује,
у њега се мило српство
и млоги други угледају.
од примјера њиовога
полумјесец сад болује,
а српство и(м) на све стране
мало по мало напредује.
Њи(х)ов примјер наш сам није
но уопште љуђи свије,
у њем сваки дио има
ко ће од силе да се отима.
Нека види враг и сила:
не пријења на сјај тмина!
Њин се примјер свуда шири,
сиротиња да пропири,
да се мрска сила склони
и да правда не прогони.
Дркте силе сада боље
пријете и(м) прси голе,
тешко и(м) се већ роб звати
и пакленој сљепотињи
у свачему угађати.
Дркти сило, треси боље.
и ти Бечу и Стамболе,
и свуђ сила ђе је која
мрска, богозаборавна
нека жива у гроб тиња.
Ђаков примјер са Србима
даде љу(д)ству наку сталност,
да не трпи од силније
нечојечну прећераност.
Ја не шарам, Пеко, карту
да што спјевам као вјештак.
но кликујем против силе:
опет удри ко је јунак!

Ово ти шаљем, Пеко, да прочиташ само с пријатељом, који ти је сасвијем близу, као сердар Јоле, и којега мучи страдање рода као вас. А народ нипошто да зна за њега! Ако питаш: зашто? ласно ти је знат. Зато што се би јадни српски народ вас ожалостио, који је у турску и аустринску царевину, који се надају да ће и(х) од нашије господара и јунака огријат сунце слободе! Па кад би знали каква и(х) слобода од браће чека, умрла бише та срца! И послије свије мука које су оволико вјекова патили, и сад и(м) се би ваљало турчити и њемчити! Греота би једну душу било убит с оваквом стријелом, а нека ли више народа, који вјековима вапије, ка што знаш. Ако ми нађеш ману и речеш да ја нијесам прије такви био ни своме народу зло крио, али засад ти знаш да га (је) боље крит но га крвнички убит. А боже сачува(ј) да се друго смије и помислити - да се наш народ неће избавит и виђет брзо своје спасење!