Драги куме Стојане!
Ево 'оћу сада мало опширно да пишем, и повише тебе, твојој и мојој браћи, да знате све што се збивало са мном овога пута, па иако сам ви писа нека пута о томе: сад 'оћу ви издаље опет да почнем.
Ја кад сам доша у Беч, доктори су ми казали да сам Се опознио за бање ове године, но ми наредише да идем на чисти зрак до зиме, а зиму да проведем у топло приморје, тј. у Абацију, Дубровник, или 'Ерцег-Нови, па на прољеће да идем на бању. Ја иако ми се далеко вријеме чиљело да идем у Биоград, да уредим моје књиге и штампи предам, па иако нијесу моје књиге биле што више да обогате српску књижевност, мене су на велику бригу биле, бојећи се да ми не остану у заборав, јер Љубо Ковачевић није мога сам, зато што је био један дио писама код њега, а један код мене. Али опет се ријеших да слушам докторе, надајући да поправим своје здравље, па ћу послије књиге. Но моја болест то не до пушти, но ми се поврну још у Фрушку гору, ка што сам ви прије писа! Мене ови страх од смрти потресе и учиње да заборавим на моју смрт и на савјете докторске, па похитах у Биоград дако штогођ од мојијех сиромашкијех писама избавим од заборава: јер ми је требало пазити најприје оно што не може умријети, а не оно што мора умријети и што никога разминуло није. Те тако чим сам дошао у Биоград, одмах сам се заузео с Љубом Ковачевићем о чем' реко', али болест јс напредовала. Доктор Симоновић и дањом и ноћу био је код моје постеље, али ка што реко' болест је напредовала. Но, браћа и пријатељи, мислећи да мене моје књиге о којима брижим умножавају болест. па прискочише упомоћ на књиге, на које и Арсо Пајевић дотрча из Новога Сада да помогне браћи Биограђаиима у радњу и штампању мојије: књига. Арсо ме није оставио ни у путу, но је одио са мном до Пеште, доклен се и он разболио, а бон је и прије био. Тако су ме и на друге станице сријетали и пратили, као чика Стево Поповић и Стево Јовановић који су ме пратили из Пеште до близу Загреба; а у Загребу дочекао ме доктор Пачу; а тако свуд по станица ово сријетање и праћење доста ми је слабоме животу помогло, доклен смо дошли у Дубровник, ђе не је срио доктор Мишетић у Гружу; примио не је из вапора довео у шпедал код себе. Но као што прије рекох, кад сви пријатељи прегледаше и уредише моје књиге, одмах штампи предаше и одредише да се плати штампа за исте књиге од два фонда. тј. Коларчеве и Чупићеве задужбине.
Што да ви причам сад за моје весеље кад ми почеше браћа Срби доносити табаке штампаних књига да читам у постељу. Али опет све весеље болести се не мога спријечит него је све виша била. Но у исто вријеме браћа Биограђани кад виђеше да болест све више јача принаглише да идем у приморје, а књиге да оставим да доврше они, и да те они помагат' Љубу Ковачевићу у то који што бидне треба'. Али опет речени нијесу ме смјели дић' из постеље докле гођ не скупише докторе да виде имам ли живота да издржим путовање сухијем и морем. И тако су довели четири доктора - Симоновића, Суботовића, Анастасијевића и Брила, који су ме прегледали и одмах наредили да крећем на пут. И тако сам доша у Дубровник. ево ме у шпедал код доктора Мишетића.
Но сад да се поврнем опет да ви кажујем оно што ви нијесам каза, а треба да ви кажем, У највишу болест што ви казах у Биоград, Стефа је била дошла на танко, да се могло мислит да би и она могла брзо свршит', па ми рече један дан: "А што ми ти, Марко, што не наредиш, а видиш ли е мреш?" Ја јој рекох: "Не имам ти што наређиват' но ево видиш књиге које су мене и тебе на бригу биле уредише се, а друго што сам имао покретно и непокретно имање, све је твоје и све ти је у тестаменат потписано, па чини ш њиме што 'оћеш. Она ми рече: "Истином ти си га мене да, но ја бих жељела да знам коме ћу га ја дат' кад умрем, а то видиш да се може брзо догодит'; но ја бих жељела да га дам док си ти жив с твојијем одобрењем, јер се бојим да се не побркам. Но би ли како било да га дам општини доњомедунској, горњомедунској и фундинској? Ове се све три општине жале е немају школе, па би могла за то наша кућа послужит', јер ту нема чесовијех добара да се може ко помоћ', но само за школу би могло послужит' и оно мало винограда и горе што је у стране доњомедунске, и то нека припада општинама горе реченим и школи".
Мене се ови предлог Стефин допаде, и учињесмо тестаменат у суд биоградски, све као што је горе речено и један ево код нас, а један је оста у суд биоградски: да Стефа може уживат док је жива на своје имање које има на Медун, тј. кућу, гору и виноград, а послије њене смрти да остаје за три речене општине, тј. фундинску и двије медунске.
Сад, куме Стојане, ти с капетаном Илијом скупите општине, свештенике и други народ, а ти ћеш им ово прочитат' па ако те ово општине примит као што је Стефа дала, нека одговоре Стефи да примају, а ако случајно одговоре да не примају, нека одговоре Стефи да не примају, јер ће Стефа други начин тражит'. И ово се здоговорите с капетаном, са свештеницима и с народом: да бисте ви нашли, а милије ви би било и да је боље, да га је Стефа дала за цркву или што друго но за школу, а ви ми јавите вашу миса, па ако нађемо за боље да ви одобримо.
Куме Стојане, ево да ти кажем најсретнију ријеч мога живота, коју сам тебе река на Почивало у ону болест за носила и војнике да ме носиш у Подгорицу; а ти сјутрадан освану с војницима и с носилима у моју авлију, и понијесте ме у Подгорицу код доктора Огњеновића. Ови сретњи почетак за мене и моје прошле проузрочи вас мој рад којега сам ви каза.
Доктор Огњеновић (ми је) помога' и показа' с његовијем радом, да сам још који дан на Медун сједио, да не би' никако жив оста; за то сам се увјерио. Ови пут учиње те ја моје књиге избавих од смрти, као што сам ви каза.
Куме Стојане! Ако овога пута умрем немој ме плакат, ни плачом ме пратит' с овога свијета на они, као што си ме оно пратио с Медуна у Подгорицу. Ја мрем срећан па иако не доживјех да читам моје књиге, а ја ћу у гроб слушат', како читају унуци мојијех другова, дјела јуначка својијех старих од стотина година.
Опет ти кажем не плачите ме, ти, ни друга браћа, јер ви кажем да сад као сретан мрем и живим. Ово рекох да сретно мрем за мој рад ситни, а за велику рану, којаје беспребола, овђе о њој и не говорим. Само да ви још једну ријеч право речем, и кажем једну рану коју понесох у срце у душу с овога свијета на они, а то је - што Кучи и Братоножићи немаше дијела од добити, коју Срби Турцима добише, до само што прави дио од јуначкога поштења на Турке добише, а друго ништа. Сад ако не умрем с Богом те до виђења и чујања, а ако ли умрем з Богом те за навијек. Као Куч мрем прилично срећан, а као Србин несрећан и незадовољан.
Јесам и бићу ваш Марко
и жив и мртав
и жив и мртав
Нема коментара:
Постави коментар